Нестрпљиво се постројивши испред
манастира, распевано смо кренули пут кампа како наша химна и налаже: "Ја
сам Лазаревац лака скока.."
На већ добро познатом месту дочекао нас је наш штаб, а
духовник нас поздравио срдачним словом добродошлице.
Било ми је необично будући да ове године први пут нисам
стајала постројена с лазаревцима, већ насупрот као њихов разводник-волонтер. На
звук пиштаљке, сви су радознало појурили да открију с ким ће ове године делити
шатор. После пар лаганих активности уз родољубиве и богомољачке песме дочекали
смо прво вече око логорске ватре.
Дани су протицали
брзо испуњени мноштвом занимљивих активности. Поред веронауке, квизова и часова
историје деца су учила да заложе ватру, рашире шатор, шију и опробали се први
пут у иконопису. Нежни звуци валцера и живахан ритам кола одзвањали су шумом
током целог кампа и освојили срца наших Лазареваца. Сваке вечери у сабратском
духу заједно би заиграли наши молдавчићи и србчићи.
Неуморни, петог дана упутили су се ка пећини Хајдучици.
Уживајући иако у напорној вишечасовној шетњи, с одушевљењем су посматрали
природу око себе. Слушајући о занимљивостима пећине, упознавали су се с њеним
јамама, превојима и становницима. Иако исцрпљени након кратког предаха и
освежења, похрлили су да заиграју жмурке и као сваке вечери. Следећег дана сви
смо нестрпљиво ишчекивали пријатељску фудбалску утакмицу између Молдвије и
Србије. Гласно бодрећи обе екипе весело смо поздравили победу наших дечака из
Молдавије отпочевши прскање. То је убедљиво омиљена игра свих Лазареваца.
Зајапурени, ускачући у поток безбрижно су се смејали. Дани су нам измицали брзо
у игри и дружењу. Била сам одушевљена слогом наше деце коју није нарушила чак
ни језичка баријера. Они су се споразумевали лако на неки себи својствен начин.
Били су испуњени неком необичном добротом и пожртвованошћу, тешећи једни друге
и помажући. Бринули су се о свом новом пријатељу Бори, малом јежу који нас је
свакодневно посећивао.
Освануло је и јутро које смо дочекали Литургијом.
Исповедивши се и тражећи опроштај сви су побожно запевали богомољачке песме и
причестили се.
Док се на ражњу окретало јагње ми смо увежбавали кораке за
коло и валцер. Одједном, силну грају заменило је задовољно мљацкање и узвици
одобравања.
Преостале дане испратили смо у такмичарском духу на вишебоју
и конопцу. Трудећи се да остваре што боље време, показали су врхунску спретност
и брзину. Није их спутало чак ни "нагло невреме" док су прелезили
конопац у виду прскања. После вишебоја, владикиним благословом, сви смо
заиграли валцер на ливади. Било је најнормалније чути преко дана дете како
певуши мелодију и повремено цупне.
У трокораку смо испратили и наше последње вече. Не
дозволивши да нас киша поремети, играли смо неуморно смењујући коло и валцер.
Шумом је одзвањала гласна песма и по који врисак из кола. И тако радосни, а
уједно и тужни јер је крај пред нама дочекали смо поред ватре наше последње
јутро у кампу.
Помоливши се и подигнувши заставу уз химну, похитали смо да
се спремимо.
Кроз сетни смех запевали смо још једном нашу химну надјачавајући
брујање трактора у чијој приколици смо се труцкали.
Нема коментара:
Постави коментар