субота, 24. август 2019.

СЕДМИ ПО РЕДУ СВЕТОЛАЗАРЕВСКИ КАМП, СПОК 2019.



Нестрпљиво се постројивши испред манастира, распевано смо кренули пут кампа како наша химна и налаже: "Ја сам Лазаревац лака скока.."
На већ добро познатом месту дочекао нас је наш штаб, а духовник нас поздравио срдачним словом добродошлице.



Било ми је необично будући да ове године први пут нисам стајала постројена с лазаревцима, већ насупрот као њихов разводник-волонтер. На звук пиштаљке, сви су радознало појурили да открију с ким ће ове године делити шатор. После пар лаганих активности уз родољубиве и богомољачке песме дочекали смо прво вече око логорске ватре.
 Дани су протицали брзо испуњени мноштвом занимљивих активности. Поред веронауке, квизова и часова историје деца су учила да заложе ватру, рашире шатор, шију и опробали се први пут у иконопису. Нежни звуци валцера и живахан ритам кола одзвањали су шумом током целог кампа и освојили срца наших Лазареваца. Сваке вечери у сабратском духу заједно би заиграли наши молдавчићи и србчићи.

Неуморни, петог дана упутили су се ка пећини Хајдучици. Уживајући иако у напорној вишечасовној шетњи, с одушевљењем су посматрали природу око себе. Слушајући о занимљивостима пећине, упознавали су се с њеним јамама, превојима и становницима. Иако исцрпљени након кратког предаха и освежења, похрлили су да заиграју жмурке и као сваке вечери. Следећег дана сви смо нестрпљиво ишчекивали пријатељску фудбалску утакмицу између Молдвије и Србије. Гласно бодрећи обе екипе весело смо поздравили победу наших дечака из Молдавије отпочевши прскање. То је убедљиво омиљена игра свих Лазареваца. Зајапурени, ускачући у поток безбрижно су се смејали. Дани су нам измицали брзо у игри и дружењу. Била сам одушевљена слогом наше деце коју није нарушила чак ни језичка баријера. Они су се споразумевали лако на неки себи својствен начин. Били су испуњени неком необичном добротом и пожртвованошћу, тешећи једни друге и помажући. Бринули су се о свом новом пријатељу Бори, малом јежу који нас је свакодневно посећивао.
Освануло је и јутро које смо дочекали Литургијом. Исповедивши се и тражећи опроштај сви су побожно запевали богомољачке песме и причестили се.
Док се на ражњу окретало јагње ми смо увежбавали кораке за коло и валцер. Одједном, силну грају заменило је задовољно мљацкање и узвици одобравања.

Преостале дане испратили смо у такмичарском духу на вишебоју и конопцу. Трудећи се да остваре што боље време, показали су врхунску спретност и брзину. Није их спутало чак ни "нагло невреме" док су прелезили конопац у виду прскања. После вишебоја, владикиним благословом, сви смо заиграли валцер на ливади. Било је најнормалније чути преко дана дете како певуши мелодију и повремено цупне.

У трокораку смо испратили и наше последње вече. Не дозволивши да нас киша поремети, играли смо неуморно смењујући коло и валцер. Шумом је одзвањала гласна песма и по који врисак из кола. И тако радосни, а уједно и тужни јер је крај пред нама дочекали смо поред ватре наше последње јутро у кампу.
Помоливши се и подигнувши заставу уз химну, похитали смо да се спремимо.
Кроз сетни смех запевали смо још једном нашу химну надјачавајући брујање трактора у чијој приколици смо се труцкали.


Нема коментара:

Постави коментар