Записи из СПОК-а 2018

Сваке године у Јужном Кучају сестринство манастира Нови Стјеник,  на челу са игуманијом Ефросинијом,  организује Светолазаревски православни омладински камп. Омладинци са свих страна Србије и из иностранства  током десет дргоцених дана напуштају светски метеж да би искусили слободу планинске дивљине и уживали у заједници са својим друговима истомишљеницима. Током протеклих пет година  СПОК се од маленог  раскрченог пропланка са пар шатора и туце деце  проширио на огроман простор са  четири засебна камп -одељења за лазаревце и волонтере, једно  велико централно место за окупљање, активности, оброке и логорску ватру  и пољану за игре и вежбе.  Захваљујући  великодушности многих приложника широм света,  монахиње су успеле да снабдеју камп са довољно квалитетних шатора и намирница и осталих потрепштина за удобан смештај  четрдесет полазника и волонтера,  тј. особље кампа.

Месец  дана унапред  новостјеничке сестре су уз помоћ пожртвованих верника започели огоман посао припремања терена. После сурове зиме,  кишовитог пролећа и лета , као и сече шуме баш у том пределу, све је било прекривено грањем,  лишћем и високом травом и  све  је то требало уклонити да би се омогућило подизање кампа. У међувермену,  у граду је текла набавка и транспорт хране и осталих неопходних ствари.  На крају, пар дана пре почетка кампа, сестре и пријатељи манастира су теренцима превозили кампере у колонама , планинским путем од града до манастира.

У току једног дана  манастирска тишина била је нарушена галамом деце, смехом и радошћу због поновног  сусрета после дуго времена. Као и сваке године, Лазаревци су у недељу присуствовали светој  Литургији у манастиру , после чега су добро ручали да би били спремни за подуже пешачење у дивљини.

У кампу, монахиње и волонтери журили су да рашире и последњи шатор и  последњи  детаљи у кухињи привођени су крају. Како су се приближавали кампу,  деца су све гласније певала њихове две омиљене песме, химну СПОК-а и „Христе Боже“, и са мелодијом њихових гласова отпочео је и СПОК 2018. У тренутку камп је оживео уз познате звуке шаторских рајфершлуса, пиштаљке разводника  и узбуђено  чаврљање  деце,  које се мешало са увек присутним жубором  потока.

Многи од овогодишњих полазника су кампери од самог почетка,  тако да је за њих долазак у СПОК као повратак кући, а њихова љубав и радост брзо је освојила све новопридошле. Због разрастања кампа и искуства старијих полазника, управа кампа је одлучила да направи неке измене у структури и програму,  дајући лазаревцима мало више одговорности и обавеза у свакодневном  животу кампа. Волонтери су били изненађени и одушевљени усрђем са којим су се омладинци прихавтили добровољног служења за трпезом и прања суђа, као и нестрпљивим запиткивањима кад је њихов ред да помажу у кухињи.  Са таквим ентузијазмом помоћ у свакодневним пословима није јењавала ни последњих дана кампа.

 Једна од важнијих новина је била увођење звања „помоћник разводника“. Ово ново задужење добила су два најстарија лазаревца, дечак и девојчица , а прихватили су га тако природно и одговорно као да су се годинама спремали за то.

Ове године СПОК је био посвећен сећању на свету Царску породицу Романов и стогодишњици њихове мученичке кончине.  Зато је и први час за све учеснике било предавање његовог Преосвештенства владике Акакија о животу и мучеништву Романових,  као и апокалиптичком значају краја последњег Православног Царства  за нас савремене Хришћане. Током целог овогодишњег кампа икона Царских мученика  стајала је  на аналоју, а њихова фотографија висила на центру да нас свакодневним гледањем и целивањем подсећа на њихов херојски пример живота и смрти.

Њиховим молитвама  овогодишњи СПОК  био је најпродуктивнији, најиспуњенији и најзабавнији до сада. Активности су укључивале уобичајене основе  камперских вештина као што су постављање шатора, паљење логорске ватре, сакупљање чајева и јестивог биља,  али уведени су и часови уметности и рукодеља: шивење, калиграфија и основе ткања.

По први пут ове године лазаревци су се такмичили у камперским способностима. Требали су да рашире, а затим и спакују један шатор и да сакупе гранчице , наложе ватру и ставе воду да прокључа. Такмичење је било по екипама,   бодовани су брзина,  квалитет изведбе као и сарадања и слога међу члановима тима.  Све екипе су показале задивљујућу брзину и способност. Заједничким трудом свака од екипа је за мање од пет минута раширила и затим склопила шатор, а за мање од двадесет минута су  прокључали око пола литре воде.

Сваке године СПОК има и  госте предаваче и инструкторе. Ове године имали смо два предавања из историје. Једно је било о Цару Душану које је одржао господин Андреј Фајгељ, док је господин Зоран Буљугић говорио још мало о Царској породици. Трећи гост  био је господин Лазар Р. који је држао предавање о здравом животу кроз спорт и исхрану, а одржао је и трениг са основама борилачких вештина и разгибавања.

Омиљена активност  свих лазареваца и ове године свакако је било пешачење до пећине кроз прелепи Микуљски кањон, као и конак  под ведрим небом или под скромним склоништима која су сами направили. У кањону су лазаревци имали прилику да покажу сву вештину и самосталност у прављењу бивака и ложењу логорске ватре  за преноћиште, које су стицали током претходних година.

Врхунац  сваког кампа представља такмичење у ходању по конопцу и вишебоју. Како лазаревци расту сваке године се открива неки нови таленат. Ове године вишебој је био посебно узбудљив, промењена му је локација и додато неколико препрека, које су и најбрже и најспособније ненадано успориле. За ове активности се окупљају  сви Лазаревци, волонтери и гости, гледају, навијају и храбре једни друге. Било је невероватно укрепљујуће  на крају кампа видети тако чисту љубав и подршку једних према другима и радост заједничког духа,  који је растао и цветао ових десет дана.

Срце и суштина СПОК-а је духовно узрастање и развој лазареваца. Њихов дан је омеђен  читањем јутарњих и вечерњих молитви, инспирисан сталним охрабривањем, љубављу и повременим опоменама драгог им духовника, монаштва учесника СПОК-а и волонтера који су задужени за њих. Кроз свакодневни хришћански живот у заједници, на делу, и полазници и волонетери мало помало постају једна духовна породица.  Последњих  дана кампа  сви су имали прилику да се исповеде  и причесте на светој Литургији, која је одржана традиционално у великом шатору.

Сваки лазаревац , без обзира кад је дошао и колико дуго остаје, прима исту топлу добродошлицу као и  срдачан растанак од оних који су ту од почетка до краја. Свако здраво и збогом су пуни љубави, смеха и суза. Чак и гости кампа који су остали само дан радосно су увучени у живот лазареваца и са тугом пуштани да иду уз поворку  свих са махањем и химном СПОК-а.

Најтеже је последње збогом. Када се поздраве са волонетрима и особљем кампа које остаје , лазаревци   се пењу  на приколицу манастирског трактора који ће их одвести из њиховг драгог дома у дивљини. Али сваки од њих носи у себи ново благо духовне силе и хришћанске радости да их штити и храни до следеће године,  када ће опет моћи да се врате у овај делић слободе, у лепоту и мир српских планина.